VOLONTERKA KOJA NOSI KOFER ODGOVORNOG DRUŠTVA

29 Apr/2020 Objavljeno u Blog

Svedoci smo toga kako sve kreće na bolje i deluje kao da će ovaj ružan san zvani „pandemija“ ubrzo prestati. No, ne smemo da zaboravimo da se zahvalimo svima onima koji su tome doprineli.

Jedni od njih su svakako volonteri, koje bismo u ovoj priči nazvali herojima. Mi vam ovog puta predstavljamo heroinu, a to je Bojana Krgović iz OPENS-a, koja je samo jedna od mnogobrojnih volontera i volonterki koji su doprineli da naš grad – ponovo živi.

Bojana Krgović, heroina koja je prošle godine dobila nagradu za izuzetan volonterski doprinos radu Omladinske prestonice Evrope Novi Sad za 2019. godinu, odgovorila nam je zašto se za vreme pandemije odlučila za volontiranje i kako je to izgledalo iz njene volonterske perspektive na terenu:

– Kada su rekli da počinje vanredno stanje, mislila sam – u redu biću u moja četiri zida i raditi one stvari za koje možda do sad nisam imala vremena. Na društvenim mrežama sam videla poziv za volontere i kao neko ko ima već iskustva u volontiranju, odlučila sam se da se prijavim i pomognem onima kojima je to najpotrebnije. Prošla sam obuku za volontere na terenu u organizaciji Crvenog Krsta Novog Sada, jer mi je bilo bitno da znam kako mogu da zaštitim sebe, ali i sve druge sa kojima ću, volontirajući, doći u kontakt. Smatram da moje malo, nekome drugome zaista znači mnogo i da su volonteri veoma značajan resurs za vreme pandemije. Obukom i sticanjem potrebnog znanja, stavila sam masku, rukavice, obukla zaštitno odelo i krenula sa koferom punim entuzijazma da pomognem drugima na još jednoj volonterskoj avanturi! Prvih pet dana, nakon završene obuke u Crvenog krstu Novog Sada, zajedno sa svim drugim volonterima krenula sam na teren. Tih dana nam je glavni zadatak bio briga oko osoba koje imaju više od 65 godina. Kupovali smo sve što je bilo potrebno. Odlazili smo praznih ruku i sa spiskovima, a vraćali se sa kesama u kojima su bile namirnice, lekovi, sve ono za šta bi nas zamolili da im učinimo, ali osmeh je nekako uvek bio tu, doduše iza maske. Volontirali smo po četiri sata dnevno, te pomagali u proseku 3 do 4 domaćinstva.

Baza volontera se u ovoj akciji vremenom širila, te sam odlučila da se priključim drugoj volonterskoj grupi koja se tek formirala. Reč je o grupi koja je pomagala pri pravljenju privremene bolnice na Novosadskom Sajmu zajedno sa Vojskom Srbije. Mislim da tek sad shvatam šta znači kad neko kaže da radi ili živi ,,kao u vojsci’’. Radili smo svaki dan po pet sati dnevno i tako sedam dana, te zajedno sa još 40-ak volontera gradila privremnu bolnicu. Ne mogu da opišem osećaj ispunjenosti koji imate kada pogledate prazan hangar prvi dan, pod, plafon i zidovi, i onda sedmi dan vidite plod vašeg truda i rada: oformljene sobice, namešteni i zategnuti kreveti, obezbeđeno sve za ličnu higijenu i tako dalje. Jedino što bi volela je da je naš trud pao u vodu i da ovde nisu morali nikoga da smeste. Svi dani provedeni na sajmu bili su jednako naporni i umarali me, ali dok sam volontirala to nisam osetila jer je uvek prisutna ta doza pozitivne energije, međusobnog ohrabrivanja i podsticanja da radimo više i bolje.

Nakon nekoliko dana odmora, dobila sam novi poziv da se priključim trećoj volonterskoj akciji. Iskreno, nisam ni pitala o čemu je reč, ustala sam, stavila rukavice i maskicu, pokupila kofer entuzijazma i spremilase za novu avanturu. Sada već treću nedelju pakujemo pakete robnih rezervi za penzionere, svaki dan po nekoliko sati. U ovom periodu sam naučila mnogo toga o dobroj organizaciji, podeli rada, međusobnoj podršci, ali i to da nikad više ne dozvolim da neko u mojoj okolini kaže niti jednu lošu reč za volontere.

Volontirajući, ne činim dobro samo za sebe– već i za sve druge, jer je i to jedan od načina gde možemo da gradimo odgovorno društvo.