STANDBY MODE – DIGITALNI BURNOUT

19 Apr/2021 Objavljeno u Blog

Već godinu dana smo u takozvanom standby mode-u dok je sve oko nas u vanrednom stanju. Bilo da smo srednjoškolci, studenti, nezaposleni ili zaposleni, sama činjenica da sve stoji oko nas, nekako nas navodi na to da možda i mi sami stojimo.

Međutim, iako je spoljni svet stao za vreme korone, koliko je onda u isto vreme digitalni svet požurio?

Ostali smo većinski u našim domovima, sobama, sa kompjuterom ili telefonom u rukama, skrolanjem Fejsbuka, Instagrama, Tvitera, Linkedina, pa opet malo Instagrama, pa Fejsbuka. Upali smo u jedan začarani krug gde se naš život i realnost prenela na naše fotografije, tekstove i storije. Jedini kontakt koji imamo sa većinom ljudi jeste taj kada objave da su dobili neki novi posao, ili su započeli neki mali biznis, ili su uspeli da posvete vreme vežbajući kod kuće, a takođe, čak ni vođenje računa o ishrani nije teško palo. Svajpujemo postove i malo po malo vidimo da je svako iskoristio priliku karantina da započne nešto i da neki svoj hobi pretvori u biznis. Svajpujemo storije i svaki drugi govori da “ukoliko ovaj karantin ne iskoristimo kao priliku da investiramo u nešto, da radimo na sebi, da osnujemo neki biznis, onda gubimo vreme”, a uz to i po koja motivaciona poruka kao što je “Nema izgovora” “Hustle 24/7” i bilo šta sa konotacijom da naš obim rada određuje našu vrednost.

A mi? Mi sedimo na našem krevetu, grickamo čips, Netfliks na laptopu nas pita da li želimo da nastavimo sa gledanjem serije posle tri bindžovane epizode i skrolamo. Skrolamo, jer možda trenutno nemamo ideju da napravimo biznis od hobija. Ne samo ideju, možda nemamo ni mentalnu snagu. Ne može kolektivna trauma svakog da nas inspiriše da radimo na sebi, ali može nekad da nas podseti da zapravo moramo da damo sebi vremena i da odmorimo? Da li ja gubim vreme ako ne uspevam da pročitam makar jednu lekciju za kolokvijum koji treba da imam na Zoom-u za nedelju dana, jer konstantno samo razmišljam o brojkama zaraženih i umrlih koje vidim gde god da se okrenem – na svakoj društvenoj mreži koju uđem da vidim, svaki put kada uđem u dnevnu sobu da budem sa mamom i tatom dok gledaju vesti, kakav god naslov na novinama da pročitam?

Kako je došao burnout do mene?

Bavim se muzikom čitav život i još od malena mi je rečeno kako ću osvojiti ceo svet svojim glasom. Isto se nastavilo u srednjoj školi, pa onda i na fakultetu, čvrsto sam verovala svaki put da dolazi moj momenat kada ću se progurati kada će se sav moj trud isplatiti. Naprosto, stariji su nas uvek obasipali tim idealima koliko ćemo biti uspešni, stoga sam se uvek trudila da postignem najviše rezultate. Od jedne muzičarke sa apsolutnim sluhom se to i očekivalo, još pogotovo što komponujem, kupim laureate iz pevanja, solfeđa i teorije gde stignem, sviram klavir, gitaru i još zilion instrumenata. Došao je eventualno posle svega i taj kovid – onda kada smo svi primorani da ostanemo kod kuće. Muzičarima je glavna scena postala onlajn lajv svirke na Fejsu i Instagramu. Ta “iskoristi ovaj karantin da napraviš nešto od sebe” filozofija me je naterala da se forsiram i teram svaki dan da pravim svirke, izbacujem nove obrade pesama, pa čak i da pišem neke sopstvene pesme, ne bih li imala sa kojim materijalom da izađem iz ove pandemije, da kažem da sam konačno nešto uradila povodom svog “vanserijskog talenta”.

Ono što se desilo jeste da, umesto samog sadržaja, postale su mi važne brojke i statistika – koliko ljudi je: lajkovalo i podelilo obradu koju sam postavila; ušlo na moju lajv svirku; podelilo svojim prijateljima da ću držati svoju lajv svirku. Svoju vrednost sam počela da merim po statistici i po brojkama, a ne po svom talentu, jer na onlajn svirci ne čuješ aplauz posle odsvirane pesme. Gledam onda ostale kolege, koliko njih ljudi lajkuju i dele, te razmišljam o tome – šta oni imaju, a ja nemam? Shvatila sam da sam dospela u stanje burnouta kada sam počela da osećam da ta muzika, kojom se bavim toliko godina i za koju tvrdim da je praktično moj život, zapravo postaje nešto što isisava život iz mene i ne pravi mi uopšte zadovoljstvo, već stres, teret i okidač za anksioznost. Sve to samo zbog toga jer sam pokušala i sama da se trkam u takmičenju “ko će više da pokaže produktivnost usred pandemije na društvenim mrežama, jer su nam uživo životi trenutno stavljeni na pauzu”.

 

Autor: Jovana Filipović

 

Ukoliko vam je potrebna psihološka podrška i pomoć, ovo je LINK ka besplatnim savetovalištima kojima možete da se obratiti u Novom Sadu.