Projekcija je otkazana?

07 Maj/2019 Objavljeno u Blog

“Psst, tiho, učimo o filmu.” Takav natpis proteklih nekoliko nedelja stajao je na ulazu u OPENS kancelarije. Razlog je jednostavan: U toku je škola filma Omladinskog kluba OPENS koja se organizuje zajedno sa Nezavisnim filmskim centrom Kino Klub Novi Sad.

Plan radionica bio je da u četiri trosatna termina, polaznici prođu sve faze rada na jednom filmu – od ideje i razrade scenarija do njegovog snimanja i montaže.

“Ove četiri radionice su koncipirane tako da obuhvate osnove filma. Polaznici tako mogu da nauče nešto više o pisanju scenarija, snimanja i samog početka razvoja filma. Prvobitno je stiglo 20 prijava, od toga je došlo njih 11, sada je na radionicama ostalo samo njih četvoro,“ kaže filmski i pozorišni reditelj, Filip Markovinović koji je i predavač na radionicama.

Milica Amidžić, jedna je od polaznica kursa. Jedna od retkih koje je prva u stolicama u polukrug oko filmskog projektora. Već jeste u filmskom svetu i kako kaže, treba joj nečije praktično iskustvo. “Htela sam da saznam kako se piše scenario jer mislim da neko ko se bavi filmom mora da zna kako se to radi. Zadovoljna sam radionicama i znanjem koje sam stekla,” objašnjava Milica.

I tu bi priči bio kraj da ovo nije bio treći put kako smo pokušali da napišemo reportažu o OPENS školi filma. Prošlogodišnje iksustvo nam sa jedne strane govori da se za Filipove radionice uvek pozajmljivala stolica više iz komšiluka, dok ove godine to nije sličaj. Istovremeno, ove godine, ili, bolje rečeno, sve češće prazni su bioskopi, a blokbasteri se, ako se i gledaju, gledaju na piratskim sajtovima iz kuće.

Da li interesovanje za film kod mladih opada? Koliko često posećuju bioskop i da li se interesuju za realizaciju samog filma? Odlučili smo da ponesemo diktafon, i gerilski, iz zasede, od slučajnih prolaznika, dođemo do odgovora na neka od tih pitanja.

Prolaznik 1: “Bavim se filmom, volim ih, i često ih gledam i kod kuće i u bioskopu. Mislim da film pomalo jeste medij koji odumire, jer pogrešni ljudi vode kulturu.“

Prolaznik 2: “Volim ceo taj bioskopski doživljaj ali uglavnom nemam para da odem i pogledam film. Kad sam kod kuće ne mogu dovoljno da se koncentrišem i fali mi dobar stereo zvuk kakav mi pruža bioskop. Mislim da bi ulaznice za bioskop i pozorište trebale da budu malo dostupnije.”

Prolaznica 3: “Volela bih da naučim nešto više o samom nastajanju filma, često ih gledam kod kuće. U bioskop ne idem zbog finansija, uglavnom.”

Prolaznica 4: “Ne gledam filmove, ne zanimaju me nešto preterano. Retko kad naletim na neki dobar.”

Prolaznica 5: “Fimove gledam u bioskopu, uglavnom. Mislim da je sada veća zainteresovanost za filmove nego pre par godina. “

 

Dakle, zainteresovanost za film postoji. Zaključak broj dva jeste da su ulaznice ipak malo iznad finansijskih mogućnosti većine mladih (iako možda i zaboravljamo da postoje brojni popusti za mlade u bioskopima u Novom Sadu). Zaključak broj tri jeste da su i mnogo mladi nezadovoljni stanjem u kulturi, ali ne i zašto ne pokušavaju da to promene. I, na kraju, ako su finansije glavni problem i izvor nezainteresovanosti za kulturni sadržaj, zašto se za besplatnu filmsku radionicu, na kraju, ipak ne traži stolica viška?