HERMES PLUS AFRODITA JEDNAKO HERMAFRODIT

01 Dec/2021 Objavljeno u Blog

Hermafroditi su oduvek postojali, Kal. Oduvek. Platon je rekao da su prvobitna ljudska bića bila hermafroditi. Jesi li znao za to? U početku su se ljudi sastojali iz dve polovine, jedne muške i jedne ženske. Onda su ih bogovi razdvojili. Zbog toga svako uvek traži svoju drugu polovinu. Osim nas. Mi već imamo obe polovine.

„Midlseks” Džefrija Judžinidisa je rezultat dugogodišnje autorove književne agilnosti i ozbiljnog medicinskog istraživanja. Do danas je već stekao kultni status i ovenčan je prestižnom Pulicerovom nagradom. Roman je priča o interseks osobi (hermafroditu), koja je odgajana kao devojčica, da bi u tinejdžerskom periodu uočila različitost svog tela u odnosu na vršnjake i nadalje nastavila da živi kao muškarac. Pored toga, ne govori se samo o životnom iskustvu jednog pseudohermafrodita, već o identitetu koji objedinjuje istoriju jedne porodice, tačnije, o višegeneracijskom putovanju mutiranog gena. Ova epska saga uključuje i svetske istorijske događaje: grčko-turske sukobe, požar u Smirni 1922, masovne migracije u Americi, prohibiciju, Drugi svetski rat. Judžinidis ovim delom istražuje fenomen interseksualnosti koji nije bio dovoljno zastupljen u savremenoj književnosti, dok se inicijalno u teatru postavlja problem „hermafroditizma” kao važan.

Dramatizovati jedan takav poprilično kompleksan i višeslojan roman, ne samo po obimnom broju strana, već i sadržinski sačinjen mnoštvom detalja i informacija, svojevrstan je podvig sam po sebi, a bome i rizik. Međutim, Dimitrije Kokanov uspeo je da ga adaptira za potrebe scenske inscenacije i implementirao je sve one ključne fragmente koji su neizostavni za učitavanje same priče. Da je za stepen više izdvojio ostale aspekte, otišlo bi se u neku drugu krajnost i dekadenciju.

Rođen sam dva puta. Prvo, kao devojčica Kaliopa. Zatim ponovo, kao dečak tinejdžer Kal. U mojoj krštenici piše da se zovem Kaliopa Helena Stefanidis. U najnovijoj vozačkoj dozvoli moje ime glasi, jednostavno, Kal. Ja sam hermafrodit. Interseks osoba. Međupolnost je ono što me karakteriše.

Specifičan rediteljski izraz odlikuje Jovanu Tomić, što možemo uočiti iz predstave u predstavi; dosta toga je bazirano na scenskom pokretu (za koji je zadužen Igor Koruga). Kompozicija scenografije je krajnje impozantna i personalizovana: pokretni krug i polukrug, ogromni predmet nedefinisanog oblika, na kojima se odigravaju različite situacije iz određenih vremenskih razdoblja; duž celog ugla pozadine formirana su delimično sferna, na neki način folijska, ogledala, simbolizujući rasprostranjenost kuće nazvane „Midlseks” u kojoj su likovi boravili. Dijalozi aktera potkrepljeni su instrumentalnom muzičkom podvlakom Luke Mejdžora, adekvatno svedenom i modifikovanom u odnosu na scenska odigravanja.

Um poseduje samocenzuru. On ulepšava stvari. Nije isto biti unutar tela i izvan njega. Spolja možete da gledate, ispitujete, poredite. Iznutra, nema poređenja.

Vodeći protagonisti, Bojana Milanović kao Kaliopa i Branislav Jerković kao Kal, sprovode nas kroz vreme i na tom istorijskom putovanju nemaju toliko prostora za glumačku igru koliko su utemeljeni na sam narativni tok. Bojana nas upoznaje sa Kaliopinim tinejdžerskim periodom i odnosom sa vršnjacima, suočavanjem sa svojim telom; dok Branislav stavlja akcenat na sadašnji trenutak života junaka koji je u samom romanu pomalo škrt; jasno možemo videti sintezu i usklađenost njih dvoje na pozornici. Fundamentalni pokazatelj da „Midlseks” nije obična porodična priča jesu Kalovi baba i deda, Lefti i Dezdemona, koje je sudbina naterala da potraže bolji život i pokušaju da svoj pravoslavni duh uklope u američki san. Priča ne bi imala nikakvu kulminaciju da oni nisu bili brat i sestra koji su se u međuvremenu zaljubili jedno u drugo. Dimitrije Aranđelović kao Lefti iznosi sve transformacije lika kao takvog, uz sva posrnuća i poroke. Dezdemona je ujedno i najbolje portretisan lik, pa možda i glavni akter, spona koja povezuje početak i kraj. Sonja Isailović je posvećeno gradi i čini takvom – poetičnom i disforičnom. Drugi bračni par, Milton (Zoltan Molnar) koji se oženio rođakom Tesi (Draginja Voganjac), sistematično prikazuju odnos roditeljstva i požrtvovanosti. Sve ove tri generacije suštinski su obojene potragom za identitetom, svaka na svoj način. Usporedne role, ali nikako manje vredne pomena, jesu Tijana Marković (Surmelina/Mračni predmet), Aljoša Đidić (Jedanaesto poglavlje/ Reks Ris), Vukašin Ranđelović (Džerom/Doktor Fil), Mia Simonović (Doktor Lus/Zora), kao i Aleksandar Sarapa (Džimi Zizmo/Bob Presto) koji se izrazito ističe glumačkom predispozicijom. Svako od njih vrlo taksativno i precizno pravi promene likova koje tumače, što kroz različit scenski govor, tako i kroz neverbalnu komunikaciju, na momente duhovito, a na druge momente dirljivo.

Ovakva tema je nama na ovim podnebljima strana, ili možda samo nismo dovoljno upućeni u medicinske varijetete, ali ovakvi slučajevi svakako da postoje. Neophodno je shvatiti da su interseks osobe ljudska bića, a ne kako stoji u Vebsterovom rečniku „monstrumi”. Taj pojam se uvodi kao sredstvo uspostavljanja razlike. Imamo preteranu potrebu da korigujemo stvari po određenim normama koje su socijalno nametnute. Ono što roditelji i društvo žele i očekuju od nas da budemo nije i ne mora da bude ono što mi zapravo jesmo. Ono što svako od nas želi jeste da živi život kakav on smatra da je ispravan i najbolji za njega. Nakon hit predstave „Ko je ubio Dženis Džoplin”, Srpsko narodno pozorište je i na ovoj predstavi radilo koprodukciju sa Omladinskom prestonicom Evrope Novi Sad. Dozvolićete da prognoziramo uspeh i ove predstave, ne samo zbog tog podatka, već zato što jeste odlična i tu nema više šta da se kaže.

Normalnost nije normalna. I ne može biti. Kada bi normalnost bila normalna, svi bi je ostavljali na miru. Mogli bi samo da ćute i da je puste da se sama ispolji. Ali ljudi – naročito lekari – sumnjaju u ono što je normalno. Oni nisu sigurni da je normalnost sama po sebi dovoljno dobra. I zato hoće da je malo poguraju u pravom smeru.

Autorka teksta: Aleksandra Nikodijević (Portal Hoću u pozorište