DA LI SU MLADI NEZAINTERESOVANI ILI JE TO ETIKETA KOJA IM JE DODELJENA?

31 Aug/2021 Objavljeno u Blog

Koliko puta ste imali priliku da čujete neke od sledećih rečenica, ili neke varijacije na iste:

“Vi mladi ništa ne radite.”

“Vama se sve dalo, a vi ste svi lenji.”

“Vi samo sedite za tim telefonima i kompjuterima i zaglupljujete se.”

Zatim, koliko puta ste pokušali da iznesete neko mišljenje ili predložite neko rešenje, a zauzvrat ste dobili neke od sledećih odgovora:

“Šta ti znaš, ti si još mlad/a.”

“Ko tebi ispire mozak? Mani se tih kompjutera i telefona.”

“Videćeš ti kad porasteš pa imaš više iskustva.”

Kako to da vam se konstantno govori kako ništa ne radite, a onda sa druge strane, zbog istih razloga vam se pridikuje i onda kada želite nešto da uradite? 

Kada pogledate neka omladinska udruženja, organizacije i firme, očekujete da vidite ljude vaših godina, zar ne? Umesto toga, vidite ljude koji doslovno mogu da vam budu roditelji. Razlog zašto je tako – “mlade ne interesuje da učestvuju u ovakvim delatnostima”. Međutim, onda kada izrazite želju da to zapravo i uradite, dobijete odgovor: “Nemaš dovoljno iskustva, niti dodira sa onim čime se bavimo.”

Kako kao mlada osoba mogu da nemam dodira sa MLADIM LJUDIMA? 

Kada je u pitanju politika, mlade ne zanima ništa, međutim čim mladi progovore o politici, mladi nemaju pojma o čemu pričaju. Kada je u pitanju mentalno zdravlje i zdravi odnosi, mladi su zatupljeni tehnologijom i ništa ne slušaju, međutim kada mladi dižu svest o tome i traže da budu saslušani, oni samo pokušavaju da privuku pažnju i nisu u pravu. Kada je u pitanju realizovanje ideja, mladi ništa ne rade povodom toga niti stvaraju nešto svoje, međutim kada izlože ono što su zamislili, to ništa ne valja, nema mesta za to ne zato što nema sredstava, već zato što postoje važnije stvari kojima bi se “odrasli i iskusniji” bavili.

Da li mladi zaista ne žele ništa da rade? Ili su okruženi sredinom u kojoj im niko ništa ne dozvoljava da rade? 

Kako mladi mogu da imaju iskustva, ako im se nigde ne pruža prilika da to iskustvo i steknu? 

Od koga da nauče, ako niko ne želi da im posveti pažnju? 

Kako ćemo znati njihove potrebe, ako su konstantno ućutkivani i svi se prave da su gluvi i da znaju bolje? 

Poruka za “odrasle i iskusnije” glasi ovako:

Okrenite se ka mladima oko vas. Pričajte sa njima i pitajte ih o njihovim idejama i vizijama. Budite sigurni da vas očekuje jedna uzbudljiva i nadahnuta priča. Zamislite da baš vi možete biti mentor od kojeg će makar jedna mlada osoba usvajati dodatno znanje, biti njen uzor, inspiracija, vetar u leđa. Zamislite da možete da kažete za sebe da ste vi veliki udeo nečijeg uspeha. Nije li to jedno od najlepših priznanja? Mladi uče od vas, a zauzvrat, niste ni svesni koliko i vi možete naučiti od njih. 

Ne, nismo nemarljivi i nezainteresovani. Čini se kao da nekad vičemo u zagušenim sobama i da su svaki krikom sve zagušenije. Naš glas je taj koji će uticati na budućnost, a vi ste ti koji možete napraviti mesta za sve te promene.

Mi smo spremni. Da li ste i vi? 

 

Autorka teksta: Jovana Filipović