ALTRUIZAM ZA NAŠE NAJSTARIJE

24 Mar/2020 Objavljeno u Blog

Do juče su ulice, parkovi i rafovi bili puni. Već danas je sve pusto. Obaveštenja ne prestaju da zvone zbog izlaska svake nove vesti o virusu koji je uzeo maha. Iz sata u sat stižu i obaveštenja za nove mere zabrana i pogođene rizične grupe. Kažu da su naši stari najugroženiji.

„Zvala me je prošle nedelje da joj provučem konac kroz iglu. Znaš je, sa prvog. Kaže da se sprema neko nevreme i da će joj trebati dve igle, jedna sa crnim, druga sa belim koncem. Da ti kažem… ne verujem da je zbog teškog vremena, svaki dan mi zvoni na vrata i traži da uvučem konac ili popravim TV. Stara je, zaboravlja. Ovog puta mi se učinilo da je posebno uznemirena. Nije jedina.“

Marija sa prvog nikada nije mogla da provuče konac kroz iglu. Ni pre 20 godina kad ju je još služio vid. Nije imala mirnu ruku ni dovoljno strpljeljenja. Bavila se košarkom čitav život. Kada se doselila u Njegoševu, imala je 60 i dobro se držala. Uvek je mogla da predvidi neke stvari i tako je spasavala sebe nepotrebne panike. Komšijama je govorila kojim oblozima da leče otoke i ujede pauka. Ona je bila žena koja se u sve razume i za sve ima racionalno rešenje. Marija sada ima 80 godina, jedva se penje do prvog, teško diše i lako se budi, ali i dalje ima moć predviđanja. Kaže da će ovo biti teško za nju, kaže da joj je potrebna pomoć, oblog od bokvice, skuvan kačamak i dve igle sa koncem. Kaže da će i ovog puta sebe da spasi nepotrebne panike, ali na način koji do sada nije.
„Da, sedimo svaki dan u našim prostorijama i čekamo pozive. Telefoni su uvek uključeni, a mi smo spremni da pomognemo. Traže osnovne stvari. Palenta, novine, rotkvice, papir za pečenje… Nemoj da se začudiš ako  to budem iz nekog razloga izgovorio naglas ovih dana. Ne žalim se, samo kažem. Jedan deka mi je preko telefona rekao da će me pustiti u nabavku samo pod uslovom da ne idem liftom. Dao mi je adresu i broj stana, seo sam na bicikl i odmah otišao. Dekica je živeo na desetom spratu! Kad sam se konačno dovukao do gore, pitao sam ga zašto sam morao peške? Pre nego što mi je odgovorio, shvatio sam da sam postavio glupo pitanje. Hvala mu.“

Deda Petar i baka Marija znaju se još od sedamdesetih, kada je ona trenirala, a on prodavao povrće. Svake nedelje Marija je posećivala tezgu sa povrćem i uvek zastajala da razmeni po koju reč sa Petrom. On se sa porodicom doselio u Novi Sad gde je prodavao dedino seosko povrće. Živi na Bulevaru na desetom spratu i oduvek se žalio na buku. Govorio je kako je život u gradu nepodnošljivo bučan, ali nikad se nije selio sa Bulevara. Mrzeo je liftove, govorio je kako su oni su leglo zaraza. Zbog toga je uvek bio u odličnoj kondiciji. Petar ni dan danas ne ide liftom. Ustvari, ne ide uopšte.

„Baš u subotu mi je zvonila komšinica iz stana do mog. Bilo je čudno jer je nikada do sada nisam viđala. Kasnije mi je Stefan rekao da je ona njega često zvala da joj okači zavese i vrati saksije na mesto. Živi sama već nekoliko godina i ne izlazi iz kuće. Skoro nikad. Njoj je možda lakše nego nama. Ona je navikla. Otkad su uveli ovaj policijski čas, mogu da se poistovetim sa njenim načinom života. Pitaću je sutra šta joj treba iz prodavnice. Pomislih. ”

Mira je poznavala Petra, takođe sa pijace. Priča se da je on tada imao najraznovrsnije povrće. Živela je u dvorišnoj kući na Salajci i kretala se samo do pijace. Tačnije, do Petrove tezge. Kad god bi neko ušao u Mirino dvorište osetio bi miris pečenog testa, a ona ih je sve velikodušno pozivala za sto. Mira danas živi na Detelinari, jedan sin joj je u Americi, ćerka je u Rusiji, balerina. Od tada Mira živi sama ali i dalje peče testo. Navikla je da pravi velike količine pa joj tako uvek ostane i za komšiluk.

Sada se Petar, Mira, Marija kao i mnogi ostali njihovi vršnjaci nalaze u drugim okolnostima. U nekom drugom vremenu i sa nekim drugim problemima. Njima su potrebne možda samo novine, rotkvice i šećer. Možda im je potrebna samo pažnja i topla reč. Zato nemoj da vam bude teško da obilazite svoje komšije, bake i deke, čineći dobra dela postajemo i mi bolji, kao što smo čuli na početku, njima smo sada najpotrebniji.